О књизи: 2008 / Харпије су свеприсутне и увек на опрезу, тако да не можемо да им побегнемо. Кључ решења лежи у њиховом имену - "киднапери", "лопови". Они су персонификовали критско божанство смрти, представљено у Одисеји бесним ветром. У хиндуистичкој теогонији они постају демони неба, лепи попут великих птица грабљивица. Непрестано се смењујући из века у век, попримају нова, необична обличја, преливају се једно у друго у вечном кретању, сличном узбуркању мора, одакле су и настале. Стари су као небо и стари као смрт. Харпије су слика Мајке која прождире, космичког бића које гута и бљује у једном вечном двоструком покрету. Стога су у сродству са брадатим сиренама, богињама змија које избацују велике реке, божанствима хтонских дубина. Ако сањате да једете јетру харпије, ускоро ћете умрети. Габријел Виткоп говори о пореклу, навикама, судбинама и метаморфозама харпија. Ауторске илустрације.